Када се од неког много очекује, притисак је неизоставни фактор… Баш због тог притиска велики број фудбалера доживи стрмоглави пад и нестане са радара, а да притом није осетио ни делић професионалног спорта, иако су озбиљне наде полагане у њега.
Случај Никше Делибашића, потпуно је супротан од тога. Њему је притисак мотив и цео живот га гура га напред. Свестан својих могућности, али и својих почетака, са обе ноге стоји на земљи и поред тога што му се предвиђа велика каријера.
Одрастао је сплетом околности много брже од вршњака, готово “пола живота” провео у аутобусу на релацији Косовска Митровица – Београд, одрекао се већег дела детињства, а све зарад циља – постати фудбалер и усрећити родитеље, који су од самих почетака давали ветар у леђа младом фудбалеру.
Са више од 100 голова у омладинском фудбалу и статусом једним од најталентованијих нападача – одлучио је да направи нови, али велики корак. Ове зиме је појачао Графичар и први пут се сусрео са професионалним фудбалом.
“Стварно су ми супер први утисци, саиграчи су ме прихватили сјајно, као да сам са њима годинама и дали ми максималну подршку иако сам један од најмлађих у тиму и искрено се надам да ћу оправдати њихова очекивања” почиње своју причу за Меридиан спорт.
Сведоци смо честих “нестајања” играча у прелазу из омладинског у сениорски фудбал. Да ли је заиста толико тежак тај искорак у професионалне воде?
“Огромна је разлика… Имао сам срећу да одмах идем са првим тимом на припреме, видео сам о чему се ради. Мислим да сам се добро снашао, биће то и још боље. Осам година сам био у Чукаричком, имао сам обећања да ћу добити шансу у првом тиму, али сам желео да променим средину, пријала ми је промена дефнитивно.
Пре доласка у Графичар, причало се о могућем преласку у ТСЦ – још један клуб који форсира младе играче.
Да, имао сам понуду од ТСЦ-а и још неких клубова, али одлучио сам се за Графичар, првенствено због Марка Неђића и нисам се покајао. Од малена сам био на Брду и увек ћу тај клуб носити у срцу, дао сам доста голова и увек су били ту за мене. Тешко ми је било када сам одлазио, али морало је и то да се догоди…”.
Значи, управо је Марко Неђић био и превага за долазак на Сењак.
“Чуо сам и раније да се код мкега добро ради, сада сам имао прилике и да се уверим, одговара ми тај професионални однос. Чим је дошао његов позив зимус, нисам размишљао уопште и знао сам да ћу доћи у Графичар”.
Делујеш зрелије од својих вршњака… Вероватно је и сам фудбалски пут био знатно тежи од осталих дечака твог узаста.
“Било је тешко… Са седам, осам година сам сваког четвртка из Косовске Митровице долазио у Београд и остајао до недеље на утакмицама, моја породица је прелазила 1000 километара сваке недеље, а онда у понедељак идем у школу. Пет година сам тако функционисали, док се нисам преселио. Што се школе тиче, био сам одличан, једино сам петком био ван наставе због тренинга и захвалан сам им на томе што су ми излазили у сусрет”.
Сећа се и момента када је видео да би заиста могао да успе у фудбалу…
“Па, знао сам још као мали да могу… Да нисам видео, не бих ни долазио ни путовао, хвала породици на жртви коју су поднели због мене и до краја живота ћу им бити захвалан”.
Баш у време када се афирмисао и скренуо головима у кадетском шампионату пажњу на себе, појавиле су се и понуде Лајпцига и Јувентуса…
“Звали су мог оца, они су разговарали о томе, али ја сам желео да останем у Србији, да осетим овде сениорски фудбал, па ако буде приике за коју годину да одем у иностранство.
Нисмо ни морали да питамо има ли Никша фудбалског узора. Као из топа, одговорио је:
“Александар Митровић! Голгетер је, игра срцем за наш народ. Мислим да без тога тешко нешто може да се направи у животу, а он то има и показује на свакој утакмици. Једног дана бих и ја волео да будем као он”.
Стриц Павле – некада голгетер, посебно у омладинцима Црвене звезде – сада тренер у Чукаричком, неко ко је и “кривац” за фудбалски ген.
“Много ми помаже саветима, често причамо. Он је једне сезоне у омладинцима Црвене звезде дао 56 голова, ја сам у кадетима дао 64 и тада се повела прича о томе да сам оборио рекорд. Ја нисам размишљао о томе, хтео сам да на свакој следећој утакмици дам себе још више и будем увек бољи. У мојој породици су већином били спортисти, ја сам, ето, желео да будем као стриц, да дајем голове. На крају крајева, највећа жеља ми је да заиграм за Црвену звезду
И за крај – деда Рајко Делибашић, познати новинар и неко без кога спортски догађај не може да се замисли…
“Деда је цео живот у спорту, увек је био ту, гледао је сваку моју утакмицу, причамо, даје ми савете, како за фудбал, тако и ван њега. Много ми значи што је увек ту за мене и што може много да ми помогне”.
