Пријатељство између Графичара и Аргентине се наставља! Стамени Гаучо, Николас Скарпино, појачао је редове РФК Графичар из Београда на позицији центарфора. Реч је о 19-годишњем нападачу из Буенос Ајреса који се на припремама у Анталији већ доказао головима и борбеношћу и истакао јасну кандидатуру за једно од места у првих једанаест.
То је други играч из Аргентине који је обукао љубичасти дрес са Сењака у овој деценији, а претходно је то учинио сјајни Луис Ибањез, бивши капитен Графичара. Лучо је постао миљеник публике, вођа у свлачионици и легенда клуба, па се зато и од његовог земљака доста очекује, с обзиром на фудбалску поткованост играча из ове јужноамеричке државе.
“Срећан сам што сам у Графичару, тиму који је познат по одличном раду са младим фудбалерима, али и по сарадњи са ФК Црвена звезда, највећим клубом на овим просторима. Знао сам где долазим, одлука је зато била лака, а верујем да ћу овде моћи да напредујем и покажем таленат. Да, свестан сам и да ће да ме пореде са Ибањезом, иако не играмо на истој позицији. То је за мене част јер су ми рекли да су га сви јако поштовали. Схватио сам и да је сјајан као човек, јер ме је позвао чим сам стигао у клуб. Пожелео ми је добродошлицу, разговарали смо, и дао ми је до знања да ће ми бити сјајно у Графичару”, каже Скарпино.
Николас је одрастао у престоници Аргентине, а од малена је сањао једино о фудбалу.
“Све се у мојој породици вртело око фудбала, а и ја сам од своје четврте године желео да постанем фудбалер. То ми је увек било јасно и ништа друго осим фудбала нисам сањао.
Притом, мој тата је навијач Ривера и пренео је на мене ту страст. Код нас се не бира за који клуб ћете да навијате, то је ствар породичног васпитања и то се наслеђује. Међутим, каријеру сам почео у Ланусу, где сам имао бољу прилику. То је организован клуб, даје шансу младима, било ми је добро да ту кренем са тренинзима и свидело ми се како све функционише”.
Породица је најважнија ствар у животу човека, истиче Скарпино.
“Захваљујући мојим родитељима који су веровали у мене и жртвовали се да ми помогну, ја сам у могућности да се борим, јурим каријеру у спорту и радим оно шта волим. Трудим се да им се одужим исправним понашањем, да увек дајем све од себе и да их чиним поносним. Урадио сам и тетоважу са именима оца и мајке, а имам и једну на руци која прича фудбалску причу и говори да на крају пута увек излази сунце”, каже Николас, додајући да ће му у Београду можда највише недостајати мајчина кухиња, односно њене поховане шницле “Миланесе де царне”.
Деца у Аргентини имају бројне играчке узоре, и Николас је имао свог идола.
“Један од највец́их које сам гледао и коме сам се дивио је Габријел Омар Батистута. Одушевио ме је својим покретима, како је тражио простор на терену и како је успевао да погоди оквир гола готово из сваког покушаја”.
Циљеви у Графичару су јасни: што више голова и победа.
“Тако је, с тим да су ми циљеви пре свега да увек и на било који начин допринесем тиму, а онда наравно желим што више пута да будем стрелац. Трудим се да будем добар саиграч, да будем у стању да помогнем где год морам и то ћу и да покажем. Верујем у ову групу момака, имамо одличан тим, сјајне играче у нападу, али и у другим линијама и једва чекам да крене борба за бодове. Мислим да ће Графичар да буде прави хит у другом делу првенства”, закључује Скарпино.