ОСНИВАЊЕ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА ГРАФИЧАР
Фудбалски клуб Графичар основан је 20. маја 1922. године. Све је почело у фебруару исте године у строгом центру Београда у Трговачкој кафани, на углу Николе Спасића и Цара Лазара. У малом угоститељском објекту, неколико корака од Кнез Михаилове улице, окупили су се заљубљеници у спорт на позив Клуба графичких ученика, како би основали спортско друштво. Осим исте професије и љубави према спорту, све њих је везивала љубав према домовини и борба за идеје радничке класе. На челу акције били су синдикални функционери Драгомир Марјановић, Стојан Максимовић, Лазар Лазић и Јосип Штефанац, први председник који је и предложио име “Графичар”. Убрзо је и љубичаста боја одређена као основна клупска боја.
ПРВЕ УТАКМИЦЕ
За првог тренера ангажован је некадашње репрезентативац Сарајева Богдан Полуга, графички радник, као најбољи познавалац фудбала, који је од управе клуба добио одрешене руке у погледу припрема и састава екипа. ФК Графичар је прву незваничну утакмицу одиграо 16. априла у години оснивања, против резервног тима земунске Спарте, на пољани иза железничке станице у Земуну. Графичар је славио 1:0 голом секретара Душана Филиповића, који се уписао у историју као први стрелац и први секретар. Меч против Спарте и још неколико утакмица одигране су пре званичног оснивања клуба, а 20. мај 1922. је рођендан Графичара јер је тог дана одржана квалификациона утакмица за пријем у чланство Београдског лоптачког подсавеза. "Српски мач“ је био противник, а играло се на његовом терену. Овај клуб је у том моменту био у првом разреду, заједно са БСК-ом, Југославијом, Соколом и Јединством. На тој првој званичној утакмици ”Графичар" је играо дисциплиновано и упркос поразу 9:0, није се деморалисао, већ имао подстрек да боље ради и редовно тренира. Дисциплина је донела жељено, па је тим постизао све боље резултате.
СПРЕЧЕН УЛАЗАК У ПРВИ РАНГ
Такав став свих чланова Графичара донео је и непријатеље, па је 1927. спречен да уђе у први ранг. Лично су арбитри утакмица радили на томе необјективним суђењем на одлучујућим утакмицама. Упркос останку у другом рангу медијска пажња је расла, па је чувени часопис “Недељне илустрације” са дивљењем писао о Графичару. “У јесењој сезони Графичар је све утакмице добио. Гол разлика је 24:2, док су сви другоразредни клубови више голова примили него што су дали. Ово је најбољи и најхомогенији тим. Гаји игру лепих комбинација кратког паса. Браћа Берберовић поред извранредне технике располажу веома лепим и јаким шутом и главни су голгетери”, пише 1928. новинар “Недељних илустрација”. Само неколико година било је потребно Графичару да дође до сјајних резултата. Секретар Душан Филиповић је 1928. у интервјуу за “Недељне илустрације” нагласио колики је значај добрих резултат с обзиром на околности. "Као сиромашни раднички клуб пролазили смо кроз многе тешкоће са пуно напора и жртава. Изванредни резултати нам обећавају да ћемо се тешкоћа донекле ослободити. Верујем да ће нас ова сезона предати у друштво прворазредних клубова јер је тамо требало да буде још пре годину дана", оптимистичан је био Филиповић. Утицај Графичара је растао, па су се клубови са истим именом масовно оснивали у Битољу, Земуну, Скопљу, Краљеву, Лесковцу, Шапцу и бројним другим градовима.
СПОРТСКЕ И ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ
Нераскидиво другарство је обезбедило клубу да буде међу првовразредним клубовима до Другог светског рата. Последњи састанак екипе био је управо 22. јуна 1941, на дан напада снага Адолфа Хитлерових на СССР, на игралишту Јединства, када је обустављен даљи рад клуба. У историји је забележено да је Графичар први клуб који је обуставио активности због окупације од стране Немаца. Многи од графичара постају првоборци, а било је и десетак народних хероја из његових редова. Тешко стечена опрема је додељена војсци.
ПОВРАТАК У ЖИВОТ
У октобру 1945. Графичар наставља да живи. Радило се на формирању нових секција, али је фудбалски клуб увек био најпопуларнији и најактивнији. Одмах се уврстио међу прворазредне београдске клубове и почело је озбиљније да се ради. Много енергије је уложено у изградњу терена код Цареве ћуприје. Стручни тренери су се бринули о обуци и спремности екипа, а посебну пажњу заслужује чувени Милорад Миша Павић, касније тренер Црвене звезде са којом је неколико пута освајао државно првенство. Од подмлатка је формирао једну од најбољих екипа у историји Графичара, која је 1952. савладала најјачи тим Звезде са 3:2, као и годину дана касније истим резултатом. То је била екипа која је довела Графичар до Треће зоне, освајањем првенства Београда, које одговара данашњој Другој лиги. Нажалост, одржали су се само годину дана, а потом се вратили у први разред Београда, а ускоро и у други. Пад Графичара се није догодио под вођством Павића, који је тада већ отишао у Звезду. Најзанимљивији споредни детаљ из тог периода је да су прве шортсеве сашили од украдене бугарске заставе која је скинута са јарбола на железничкој станици “Топчидер”.