ПРЕДРАТНИ ПЕРИОД (1922-1941)
ОСНИВАЊЕ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА ГРАФИЧАР
Фудбалски клуб Графичар основан је 20. маја 1922. године. Све је почело у фебруару исте године у строгом центру Београда у Трговачкој кафани, на углу Николе Спасића и Цара Лазара.
У малом угоститељском објекту, неколико корака од Кнез Михаилове улице, окупили су се заљубљеници у спорт на позив Клуба графичких ученика, како би основали спортско друштво. Осим исте професије и љубави према спорту, све њих је везивала љубав према домовини и борба за идеје радничке класе.
На челу акције били су синдикални функционери Драгомир Марјановић, Стојан Максимовић, Лазар Лазић и Јосип Штефанац, први председник који је и предложио име “Графичар”. Убрзо је и љубичаста боја одређена као основна клупска боја.
ИДЕЈА ОСНИВАЧА
Борба за бољи живот и права радника красиле су осниваче Графичара, а тако је васпитаван сваки нови члан – у духу и моралу радничког покрета и радничке солидарности.
Историја Графичара се од почетка везује за политику, што неупућенима може бити чудно, али су они који су градили клуб увек потенцирали да се не заборави борбени пут његових чланова. Професор Драгутин Фуруновић, један од уредника и писаца монографије Графичара која обухвата историју од 1922. до 1972, наглашава да се ради о “друштву које је етику спортске борбе преносило у људске душе, преваспитавајући посрнуле и омогућујући им да се врате на пут радног човека”.
Идеје оснивача можда најбоље дочарава правилник донет у марту 1923. одобрен од стране Управника града Београда. Састојао се од XИ поглавља и 32 члана.
* Дужност чланова је да се часно понашају и свој живот тако удесе, да не кваре углед клуба, спорта и графичке струке.
* Са три динара кажњавају се они који не долазе на обавезно тренирање.
* Одлазак са тренинга без дозволе капитена кажњава се са три динара.
* Изостајање са обавезне утакмице кажњава се са десет динара.
* Капитену тима се играчи морају безусоловно покоровати.
САСТАНЦИ У КАФАНИ, ТРЕНИНЗИ НА БУЛЕВАРУ
Трговачка кафана била је место где се причало о циљевима и идеалима, а Булевар краља Александра (тада Булевар револуције), део Београда где су се стварали фудбалери. Терен клуба Српски мач, на месту данашњег парка иза Вуковог споменика, терен БСК-а поред Правног факултета и Сокола у Кошутњаку били су места где су се стварали предратни фудбалери Графичара, репрезентативци и сви они који су га безусловно волели.
Како је сваки почетак тежак, тако су и чланови морали да се сналазе, а пре свега им је био потребан новац за опрему.
Типографско певачко друштво графичара “Јединство“ организовало је забаву у кафани “Таково“ на Теразијама и приход од 416,5 динара проследило Графичару. Прикупљани су и добровољни прилози од запослених чланова, а проблем је решаван и на тај начин што су поједини богатији чланови сами себи куповали опрему.
ПРВЕ УТАКМИЦЕ
За првог тренера ангажован је некадашње репрезентативац Сарајева Богдан Полуга, графички радник, као најбољи познавалац фудбала, који је од управе клуба добио одрешене руке у погледу припрема и састава екипа. ФК Графичар је прву незваничну утакмицу одиграо 16. априла у години оснивања, против резервног тима земунске Спарте, на пољани иза железничке станице у Земуну. Графичар је славио 1:0 голом секретара Душана Филиповића, који се уписао у историју као први стрелац и први секретар.
Меч против Спарте и још неколико утакмица одигране су пре званичног оснивања клуба, а 20. мај 1922. је рођендан Графичара јер је тог дана одржана квалификациона утакмица за пријем у чланство Београдског лоптачког подсавеза. „Српски мач“ је био противник, а играло се на његовом терену. Овај клуб је у том моменту био у првом разреду, заједно са БСК-ом, Југославијом, Соколом и Јединством.
На тој првој званичној утакмици ”Графичар“ је играо дисциплиновано и упркос поразу 9:0, није се деморалисао, већ имао подстрек да боље ради и редовно тренира. Дисциплина је донела жељено, па је тим постизао све боље резултате.
ПРЕЛАЗАК У ДРУГИ РАЗРЕД
Графичар је, логично, 1922. почео од најнижег ранга подсавезног такмичења, трећег, а већ 1924. прешао је у други. Тај успех је утолико већи када се узме у обзир да лига-систем није постојао, а да је први разред чинило само неколико најјачих клубова.
Игра лепа за гледање у духу фер-плеја донела је Графичару много навијача и ван редова графичких радника. Клуб се истакао по борби против свега што није ваљало у фудбалу.
СПРЕЧЕН УЛАЗАК У ПРВИ РАНГ
Такав став свих чланова Графичара донео је и непријатеље, па је 1927. спречен да уђе у први ранг. Лично су арбитри утакмица радили на томе необјективним суђењем на одлучујућим утакмицама. Упркос останку у другом рангу медијска пажња је расла, па је чувени часопис “Недељне илустрације” са дивљењем писао о Графичару.
“У јесењој сезони Графичар је све утакмице добио. Гол разлика је 24:2, док су сви другоразредни клубови више голова примили него што су дали. Ово је најбољи и најхомогенији тим. Гаји игру лепих комбинација кратког паса. Браћа Берберовић поред извранредне технике располажу веома лепим и јаким шутом и главни су голгетери”, пише 1928. новинар “Недељних илустрација”.
Само неколико година било је потребно Графичару да дође до сјајних резултата. Секретар Душан Филиповић је 1928. у интервјуу за “Недељне илустрације” нагласио колики је значај добрих резултат с обзиром на околности.
„Као сиромашни раднички клуб пролазили смо кроз многе тешкоће са пуно напора и жртава. Изванредни резултати нам обећавају да ћемо се тешкоћа донекле ослободити. Верујем да ће нас ова сезона предати у друштво прворазредних клубова јер је тамо требало да буде још пре годину дана“, оптимистичан је био Филиповић.
Утицај Графичара је растао, па су се клубови са истим именом масовно оснивали у Битољу, Земуну, Скопљу, Краљеву, Лесковцу, Шапцу и бројним другим градовима.
СЕДАМ ГОДИНА ДО ПРВОГ РАНГА
Упркос минирањима од стране непријатеља, Филиповићева предвиђања су се остварила, па је Графичар 1929. успео да уђе у први ранг и буде раме уз раме са највећим клубовима – БСК-ом, Југославијом, Соком, Спартом и Обилићем. У елиту их је довела пре свега љубав према клубу и спорту, а ту је и остао до 1941. и почетка Другог светског рата.
Преласком у први ранг клуб стиче нове симпатизере. Те године подигнут је и Дом синдиката Графичара у Цетињској 3, у строгом центру Београда. Синдикат је помагао члановима да преживе, а за ФК Графичар је битан јер су неки од незапослених били једни од најбољих играча, браћа Михајло и Стева Берберовић.
НИКО КАО ГРАФИЧАР
Какво је другарство и борба за иделе живело у Графичару најбоље говори то што је сјајни двојац одбијао понуде великих клубова, а самим тим и велики новац. Нису једини и било је још оних који су остали верни заувек јер су осећали нераскидиву припадност тој средини и радничкој класи.
Чувени Јефта Петровић, који је играо за државну репрезентацију и био један од најефикаснијих у Графичару, говорио је:
“Нема ни већег ни бољег клуба од Графичара. Похвале које с дуго, годинама, биле упућене мени као играчу нису утицале да одем из средине којој сам деценијама припадао“.
СПОРТСКЕ И ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ
Нераскидиво другарство је обезбедило клубу да буде међу првовразредним клубовима до Другог светског рата. Последњи састанак екипе био је управо 22. јуна 1941, на дан напада снага Адолфа Хитлерових на СССР, на игралишту Јединства, када је обустављен даљи рад клуба. У историји је забележено да је Графичар први клуб који је обуставио активности због окупације од стране Немаца. Многи од графичара постају првоборци, а било је и десетак народних хероја из његових редова. Тешко стечена опрема је додељена војсци.
ПОСЛЕРАТНИ ПЕРИОД
ПОВРАТАК У ЖИВОТ 1945.
У октобру 1945. Графичар наставља да живи.
Радило се на формирању нових секција, али је фудбалски клуб увек био најпопуларнији и најактивнији. Одмах се уврстио међу прворазредне београдске клубове и почело је озбиљније да се ради. Много енергије је уложено у изградњу терена код Цареве ћуприје.
Стручни тренери су се бринули о обуци и спремности екипа, а посебну пажњу заслужује чувени Милорад Миша Павић, касније тренер Црвене звезде са којом је неколико пута освајао државно првенство. Од подмлатка је формирао једну од најбољих екипа у историји Графичара, која је 1952. савладала најјачи тим Звезде са 3:2, као и годину дана касније истим резултатом. То је била екипа која је довела Графичар до Треће зоне, освајањем првенства Београда, које одговара данашњој Другој лиги. Нажалост, одржали су се само годину дана, а потом се вратили у први разред Београда, а ускоро и у други.
Пад Графичара се није догодио под вођством Павића, који је тада већ отишао у Звезду.
Најзанимљивији споредни детаљ из тог периода је да су прве шортсеве сашили од украдене бугарске заставе која је скинута са јарбола на железничкој станици “Топчидер”.
РАСИПАЊЕ ЕКИПЕ
Екипа се расула јер су услови живота били скромни, а млади су морали да оду како би зарадили за живот. То се није могло спречити јер Графичар није хтео да буде професионални клуб. Нити је та опција била у складу са могућностима средине у којој РФКГ ради, нити у складу са схватањима оснивача – да спорт помаже омладини да очеличи своје здравље за обављање свакодневних задатака на радном месту.
Оно што је одувек красило Графичар је рад са најмлађима, који ни у тешким временима није трпео. Подмладак се готово увек налазио међу најбољим београдским подмлацима, заједно са Звездом, Партизаном и ОФК Београд, који су имали далеко боље услове.
ОСТВАРЕЊЕ СНА – СРПСКА ЛИГА И СТАДИОН
Графичар је 1972. освојио Другу београдску лигу. Према мишљењу многих, “љубичасти” су играли најлепши фудбал, а онда 1974. и заслужено постали шампиони Прве београдске лиге и остварили сан да постану српсколигаш.
Премијерну сезону у државном првенству Графичар завршава на десетом месту, што се сматрало лепим успехом. Наредне се формира Београдска зона, али је за “љубичасте” много важнија јер коначно добијају свој стадион реконструкцијом игралишта на Топчидерској звезди.
Гост на отварању 23. јула 1975. била је Црвена звезда предвођена чувеним Драганом Џајићем, а у тиму су били и Антонијевић, Филиповић, Петровић, Савић, Сушић, Шестић, Муслин… Звезда је славила резултатом 8:0, а љубичасти дрес носили су Терзић, Хелц, Радић, Вујковић, Васић, Мартиновић, Филиповић, Девић, Колић, Кривокапић и Влајић. Месец дана касније Графичар је одмерио снаге и са Партизаном који је победио 5:1.
Сезоне 1975/76 заузео је седму позицију у Београдској зони и освојио два пехара на турнирима за 50 година постојања ФК Железничар и Обилић.
ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДИ
Наредна сезона почела је сјајном партијом Мирослава Хелца на припремној утакмици против актуелног шампиона Југославије Партизана. Пред око 3.000 гледалаца “љубичасти” су поражени, а ту, као и наредну сезону такмичење је завршено на другом месту иза екипе Београда. Драган Девић се опростио 1977. од дреса клуба који је носио 18 година и у чијим је пионирима поникао. Са њим у пензију одлази и Миливоје Васић. Каријеру је почео у пионирима Црвене звезде, али је увек наглашавао да је у Графичару провео “најдрагоценије фудбалске тренутке”.
По освајању трофеја Купа победника Београда 1980, опростили су се капитен Жељко Колић, који за 18 година готово никад није изостао са тренинга и утакмица, и Мирослав Хелц, са 700 утакмица у ногама током каријере.
ХЕЛЦ НА МЕСТУ ТРЕНЕРА
Београдска зона је све време била такмичење у којем се борио Графичар, као и када је Хелц дошао на место тренера током сезоне 1985/86. и значајно допринео томе да “љубичасти” првенство заврше на другом месту.
Под његовим вођством са клупе клуб је често био надомак вишег ранга. Оно што је можда и још важније је да је тим играо веома допадљиво, на шта имун није остао ни чувени тренер Љупко Петровић, тада на клупи Војводине, након пријатељске утакмице 1989.
“Допада ми се екипа Графичара јер игра лепршав и технички допадљив фудбал.“
Ипак, упркос похвалама и често лепим партијама за гледаоце, Хелц је у мају 1990. напустио клупу Графичара, очајан због неуспеха.
“Немам више живаца да радим у клубу који ће мени увек бити светиња“, рекао је Хелц, али је остао у да игра у ветеранској екипи, а касније поново био тренер и функционер клуба.
ПРЕПОРОД КЛУБА, САРАДЊА СА ЗВЕЗДОМ И ПЛАСМАН У ПРВУ ЛИГУ
Актуелна управа преузела је клуб 2015, који је тада био пред гашењем, а рачун је био у блокади. Клуб је био у четвртом рангу такмичења, просторије и свлачионице руиниране. “Љубичасти”, као клуб са традицијом и на можда и најлепшој локацији у Београду то никако није заслужио, па је нова управа прионула на посао. Радови на Сењаку се непрекидно обављају, а главни циљ је поставити терен са вештачком травом и трибине које ће бити по свим прописима.
Први пехар још од 1974. године Графичар осваја 2016. за излазак из Београдске зоне и пласман у виши ранг такмичења. За само три године, у сезони 2018/19, клуб са Топчидерског брда освојио је Српску лигу Београд и пласирао се у Прву лигу Србије.
Сезоне 2019/20 клуб је доказао да је заслужио пласман у Суперлигу Србије, али на предлог председника Слободана Говедарице Управном одбору одустаје од селидбе у елиту.
“Легенда Црвене звезде Драган Џајић нас је посаветовао на почетку вођења клуба да идемо корак по корак, правимо здраве темеље и да створимо клуб који ће да траје”, рекао је Говедарица у јуну 2020.
Важну улогу у историјским резултатима и чињеница да је Графичар од 2017. године филијала најтрофејнијег српског клуба Црвене звезде. У моменту када се Графичар пресели у Суперлигу, сарадња са Црвеном звездом ће бити у потпуности прекинута ради регуларности такмичења.
ПРВОЛИГАШИ И РЕПРЕЗЕНТАТИВЦИ
Графичар је у прошлости давао репрезентативце и фудбалере који су прелазили у клубове.
Репрезентативци Југославије били су Јефта Петровић (1908. годиште) и Драган Пантелић (1951).
Играчи који су поникли у Графичару, а после отишли у клубове вишег ранга су:
Василије Паунеско (Војводина), Тихомир Марковић (Раднички Београд), Владимир Кидрич (Раднички Београд), Љубиша Андрић (Партизан), Петар Мрдаљ (Раднички Београд), Стеван Кошканац (Сутјеска), Дејан Бекић (Црвена звезда), Страцимир Мартиновић (Партизан, Раднички Ниш), Драган Пантелић (Раднички Ниш), Сулејман Мемиши (Земун), Зоран Стојановић (Ријека), Драган Пантелић (Раднички Ниш, Бордо), Периша Стругар (Сутјеска), Здравко Вујица (Искра Бугојно), Божидар Јанковић (Марибор).
РЕКЛИ СУ О ГРАФИЧАРУ
Многи који нису били део Графичара, ценили су стари београдски и, како су га многи називали, шмекерски и боемски клуб.
Владимир Петровић – Пижон, Звездина звезда:
“Графичар гледам од малих ногу и веома сам заљубљен у њега. То је, да се метарфорично изразим, прави боемски клуб чији играчи играју по мом укусу – надахнуто, лепршавао и из задовољства. Изнад свега из задовољства, са циљем да надиграју противника спортском и фер борбом, која је готово увек красила Графичар“
Станислав Караси, легенда Црвене звезде и Југославије:
“Ја сам дете Чукарице, али сам одувек волео да гледам мечеве БАСК-а и Графичара”
Илија Пантелић, славни голман Војводине и Југославије:
“Знао сам да београдске екипе имају фудбал у малом прсту, али нисам знао да Графичар има такве играчке могућности.“
Благоје Пауновић, некадашњи фудбалер Партизана и Утрехта и репрезентативац Југославије:
“Увек сам ценио Графичар и навијао за овај клуб. Можда због тога што је мој млађи брат играо у чувеном подмлатку који су водили Чоловић-Мијуга и професор Драгутин Фуруновић“
Огњен Оља Петровић, некадашњи голман Звезде, Бастије и Југославије:
“Графичар ми је врло драг као клуб јер игра допадљиво и спортски. Зато сам често ишао на Топчидерску звезду да навијам за “љубичасте” или заиграм са својим другарима, ветеранима Графичара”
Василије Стојковић, бивши спортски новинар, кошаркаш Звезде, генерални секретар Фудбалског савеза Југославије и секретар председништва ФК Звезда:
“Графичар је био моја љубав и кад сам био новинар и са графичарима удисао мирис олова и касније, када сам заузимао разне друге функције. Вечито ће остати у мом срцу”